Стари мајстори

РАНКО ЈОВОВИЋ, БУНТОВНИ ЛИРИЧАР, „ПОСЛЕДЊА СУЗА МАРКА МИЉАНОВА”
Племић у невитешком добу
Књигама је зидао тврђаву језика и лирског пламена, од праведничког бунта и изабраног изгнанства створио етику. Припадао је оном братству којем је било наклоњено божанство поезије, а не режим. И он је био осуђен да изблиза гледа насилно расрбљавање Црне Горе, ту сумануту „истрагу предака”, што га је само учврстило у науку да је срамота тежа од смрти. Био је поносан на Београд, као и сви прави Бјелопавлићи и црногорски Срби. Велике литије у васкрслој Црној Гори биле су сневани спровод његовом српском праху

Пише: Драган Лакићевић
Фото: Породична архива

Мајка га је звала „Рано”: у вокативу: Ранко и (х)рана!
Песник Ранко Јововић. Рођен у Косићу код Даниловграда 1941. године, умро у Подгорици 2020.
Титоградски гимназијалац, био је члан Клуба младих писаца Дома омладине „Будо Томовић” – млађи од њега, поносили смо се што је некад и он ту разговарао о поезији и књигама, рецитовао нове, младе, бунтовне стихове, какве је писао целог живота.
Као и многи други, готово сви, на студије одлази у Београд – тамо је, као многи од нас, имао стрица.
Београд је нама песницима био други родни град: родили смо се кад се за нас као песнике сазнало у Студенту и Видицима, на трибинама од Калемегдана до Славије, у кафанама од Бранковине до Липе, Грмеча и Шуматовца. И та географија била је наш књижевни завичај.

ЗАВИЧАЈ КОД „КОЛАРЦА”

Уместо на Факултету, остао је код Коларца – ту, за карираним столовима, дане су проводила „браћа по перу и несаници”. Песнике су једнако познавали конобари и професори. Песници-дошљаци ту су стицали стаж и постајали урбане боемске легенде. Усмена реч била је уважена колико и штампана.
Тамо су га већ чекали: Аца и Брана, и дружина остала – већина их је сада бесмртна: Пајић, Гробаров, Крца, Амбро, Чуде. Има и живих сведока. С њима су били глумци и сликари... Који памте и који заборављају.
Средишња фигура боемске епохе био је Брана Петровић, песнички геније, духовити мудрац, енигма за чуваре реда, закона и тековина револуције. Ранко га је до краја живота сматрао највећом песничком звездом коју је упознао у доба кад Кнез-Михаиловом пролазе и Таса и Мија, и Матија и Стева, а са Десанком сви бејасмо род... До Бране је увек био Аца (Секулић), једини од толико песника коме је замерено што је написао песму о Титу „То мајка више не рађа”. Антикомунист, Ранко му то није замерао. (Кад се Аца правдао Раичковићу како су и други – рецимо Миљковић – писали песме о Титу, овај је рекао: „Миљковић се убио!”)
Ранко је у Београд дошао са две штампане збирке песама: Гвоздена шума и Додир таме – прва је штампана у Титограду, друга на Цетињу – све је тада било ћирилицом...
Ранку је, чини се, било важније да буде присутан и будан међу песницима, живим легендама са улице и из школске лектире: Десанка, Ћопић, Давичо, Вукосављевић, Б. В. Радичевић, Васко...
На том Олимпу, знало се ко је Ранко.
Мало је радио као новинар у листу неке фабрике или комбината – од нечега се морало живети, мада је Петар Пајић причао како си у то време, у Београду, без и једног динара, свакога дана могао бити пијан: где год уђеш, машу и зову: Ајде, Перо, на пиће!
Онда се вратио у Титоград.

ПОСАО У СКУПШТИНИ

Титоград је имао своје боеме, Витомира Николића пре других.
Како се ближила тридесетогодишњица Револуције, тако су комунисти све више побеђивали и бранили своје тековине које су, од толике славе, и њима самима постале сумњиве. Партија је увећавала чланство и стезала редове. Ранко је био у проблему: његов отац, професор књижевности, у току Другог светског рата, нестао је са војском Краља и Отаџбине. Син је пак био виђен као даровит – млад, леп, жустар... Без посла.
У љубавној песми „Балада” имао је следеће стихове:

И док млатараш, док се клатиш
Ко онај злодух посвуноћ
У глави ти се мути, јави
Да ли ће доћ... Доћи ће, доћ...

Довољно да га, на саслушању питају: На кога си мислио? Ко ће доћ? Одакле ће доћ? Признај све!
Главешина црногорских комуниста оног доба, Вељко Милатовић, наређује да се Јововићу да посао – ништа мање него у Скупштини Црне Горе... Неко је питао:
– Како у Скупштину, друже пре’сједниче? Знаш ли ти чији је он син?
А Милатовић:
– Е, ако је Ранко опаснос’ за Скупштину и Државу, нека пропа’ну и Скупштина и Држава!
Песниково радно место било је у Документацији – замишљамо га негде у подруму, међу актима и регистраторима, где су средства за рад били фотокопир-апарати и спајалице...

ЛИЧНИ И ОПШТИ БОЛ

Живети је било лепо, али није било лако. Велика горчина обузимала је песника и његове речи. Језик је био израз срџбе и недостатка љубави... Надмоћ песничког племства била је на удару многих – највише каријериста и сељака у градском оделу, службеника администрације и комитетских функција... Било је то време погодно за развој шпијунског заната, који је и у Црној Гори постојао у давној прошлости... „Вито, Мишо, Перо и Ранко, на Црквини, у друмској кафани, пјевали Ко то каже Србија је мала!” Тада се остаје без посла, лете кривичне пријаве...
Почињу политичке деобе које захватају и књижевно-уметнички свет.
Зачиње се комунистички сепаратизам: вођа бесповратно стари, ратници умиру, на власт још долазе гори:

Нема више господе.
Све го гологлав голанфер и голман
И шмокљан и к томе слика и прилика –
Погледај те фаце, те буразере
Мажњавају кркају крканцију у ресторацијама...

Полако, али све брже, пропадају вредности, и песник то гледа, реагује, приказује у реским сликама и љутим речима... Војводић и Ћупић пишу чланке и памфлете, Јововић стихове.
Режим не пристаје на примедбе, брани се и оптужује: да је песник незадовољан поретком који је извојевала Револуција, са циљем да се на власт доведу поражене и назадне снаге...
Знао је за милост и братство и опраштање – само понекад провалио би из њега бол: детињство ускраћено и обележено очинством и трагедијом појединца и народа.
Лични бол постаје општи, добија песнички облик и значење.
Кад је заказано суђење Гојку Ђогу, за књигу Вунена времена, годину дана после Маршалове смрти, ког су дежурни ловци препознали у симболима и профилима необичне поезије, Ранко лети у Београд – да буде присутан, да и он преузме део песникове кривице, ако не може део казне...

МЕЂУ ЦРНОГОРЦИМА

У Црној Гори, расаднику Голог Отока, ниједно зло није прошло: увек је остао макар заметак, да се понови кад буде погодно за рађање зла: гувернадури, харање Куча, Николине краљевске улизице, комите из Гајете, шпијуни свих земаља... Субјект је усамљен као песник:

Како сам црн као крило орла
Како сам усамљен као мој отац
Како сам се зажелио вина, друштва, домовине –
Како живиш међу овим Црногорцима
Како се не убијеш!

Јововићеве књиге зидају тврђаву језика и лирског пламена – незадовољства: Дивљи плач, Пољубац за Ану Ахматову, Гомилање страха, Земља за укоп, Црњански, Пагани пред распећем. О њему пишу Миодраг Перишић, Никола Милошевић, Срба Игњатовић, Владимир Секулић. Трипковић му посвећује песму „Страдалник”.
Титоградски песнички круг поделио се. На једној страни српски и пројугословенски, на другој антисрпски и комунистички. Божанство поезије наклоњено је првима, режим је наклоњен другима. Први пишу и штампају ћирилицом, други прелазе на латиницу – то је њихов отклон од српског језика, културе и искона... По тој линији делио се и грађанин и народ. Песниково је да вапије у пустињи.
Но, он није сам. У Подгорици бугари Момир Војводић, вилинским гласом пева Миодраг Трипковић, а од млађих: Саво Лекић, Илија Лакушић, Славко Живковић, Влајко Ћулафић, Милица Краљ... Београд није далеко – сија као огледало... Црногорски режим схвата да се од Београда мора одвојити све: најпре партија и полиција, потом валута и државна граница, па ако то прође, могу се преименовати и узурпирати језик, црква, име и презиме... По партијском задатку, почиње истрага предака (Драган Станић).
Песника све то боли. Његов дух пламти. Он пише стихове као крикове у ноћи. Песме су портрети негативних јунака и жигови срама у моралном и традицијском дискурсу. Својеврсно изгнанство обележава субјект Ранкове поезије.
Југославију растурају споља и изнутра, Србија је нападнута са свих страна. Ранко тада уређује часопис Стварање. Једног дана, Министарство културе укида средства свим новинама и часописима на ћирилици и они истог трена престају да излазе... Уместо потпуне ћирилице од искона Црне Горе, уводи се потпуна латиница, као у доба окупације 1916–1918...
Како то делује на српског песника и како се односи на њега – види се у његовој поезији, чак и у самим насловима књига: Мрачни хљеб, Што је човјек без подвига Господе, Земља за укоп, Залазак сунца заувијек.
Још од раних стихова, Јововић на уму и у стиху има мотиве власти и кукавичлука. Моралне димензије подразумевају се у тим мотивима и односима, мада у његовим раним песмама преовлађује емоционалност, а у зрелима етичност.
Поезија је пуна бола и беса, очаја и моралних излива. Све даље од Његошевог мисаоног злата, песник је све ближи императивима Марка Миљанова и његовог учења да је срамота тежа од смрти!

ТУГОВАНКА ЗА ПЕСНИЦИМА

Јововић добија највеће награде за поезију. Награде су српске: Марко Миљанов, Лаза Костић, Грачаничка повеља, Јелена Балшић, Јован Дучић, Бранко Ћопић, Одзиви Филипу Вишњићу, Жичка хрисовуља, Извиискра Његошева и многе друге. Али, као посебне казне, као осуде на самоћу, стижу смрти песника и пријатеља: ево и Ранко доиграо из Подгорице, да сахранимо Раичковића – нема ту ни државе ни државне телевизије, али у спроводу корача стотинак песника... Плакао је за Ацом Секулићем и за Ракитићем и за Момиром, никад се није потпуно опростио са нераздвојним другом Миодрагом Трипковићем, ни са животном сапутницом Надеждом Лазаревић (која је, деведесетих, обнављала Коло српских сестара у Црној Гори), али највише тужи за Бранчилом Петровићем и светом у чијем је средишту столовао:

Оде ми Б. Петровић
У ведра небеса –
Од сумње и горчине
Сав се разби у звијезде и дубине.

А ја се зажељех београдских лица
Улица и кафана. И пића.
И нашег царског живота
До свитања и преко свитања.

И расплаках се за звијездама
За „Коларцем” и „Липом”
Да се још једном у тим рајским одајама
Потучем и изљубим
С неким непознатим типом.

Али данас
Кад ја немам много разлога да живим,
Мада друкчије не могу,
Прођем градом,
И чујем шапат књига у излогу,
И помислим: То твоје Срце бије –
Страшно је, брате, живјети од живота
Кад живот више није.

У подгоричким баштама и кафанама Јововић сваког дана прича о Београду и његовим легендама. Саговорници, чак и они који никад нису били код Коларца и у Клубу књижевника, све то имају пред очима – имена, лица, речи, реплике. На престолу седи Брана, као неки боемски поглавица.

ЛИРИЧАР СА ЕПСКОМ ХРАБРОШЋУ

Београдска „Просвета” штампала га је 1981, а Српска књижевна задруга трипут – у три своје најугледније едиције: Гомилање страха у „Савременику”, Издахнућу на балкону у „Атласу”, Чекајући јакобинце у плавом „Колу”...
Кад је долазио на промоцију „,Коло‘ на Коларцу” – био је то један од његових последњих долазака у Београд – конобар Божа, код Коларца, познао га је после тридесетак година: Где си, Ранко, што те нема! Јеси ли жив?
Био је поносан на Београд, као и сви прави Бјелопавлићи и црногорски Срби.
Долазак на Сајам књига за Ранка је био годишња обавеза. Тада му се Брана Петровић поверио: „Кад уђем у Сајам, стално држим цигару у углу уста, да се не љубим с Црногорцима – знаш како они кидишу!”
Ранко је био отмен и господин. О томе је лепо говорио Бећковић, на комеморацији у Српској књижевној задрузи.
Био је лиричар са епском храброшћу.
Увек је каснио на састанак – поздрављали су га, на улици, и задржавали многи. Он је хтео сваког да уважи и сваком да одговори.
Омиљен, уживао је поштовање многих из противничких табора.
Власт му је посредно нудила да јој приђе, па да добије све: националну пензију, Његошеву награду, кућу и шофера.
Он је, међутим, био књижевни потомак Марка Миљанова, Драинца, Диса, Васиљева, Црњанског... Сународник Јована Дучића...
У прилогу последње књиге унео је и писмо Добрице Ћосића, пуно скепсе и опроштаја од живота и од заједништва Србије и Црне Горе – две земље истог народа, вере и језика.
Те две земље у Ћосићу се можда могу раздвојити. У Јововићу не могу – ни сада ни увек.
Умро је у време великих православних литија у Црној Гори, почетком 2020. године. Доживео васкрс већег и бољег дела народа. На вест о одласку песника и пријатеља, написао сам:
Нека оне велике литије православног народа по трговима и путевима „усправне земље” Црне Горе буду спровод његовом српском праху.